ПОЧЕТАК РАТА

Аустроугарска је за убиство Франца Фердинанда оптужила Краљевину Србију. Неколико дана после ултиматума1), 28. јула 1914. Србији је објављен  рат. Под врховном командом регента Александра и начелника генералштаба војводе Путника, три српске армије предводили су Петар Бојовић, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм. Главни напад аустроугарске Балканске војске, под командом Оскара Поћорека, уследио је преко Дрине.

 ЦЕРСКА БИТКА

Српски ратни план рачунао је да ће главни напад аустроугарске војске бити преко Саве и Дунава. Међутим, да изненаде српску војску, Аустроугари су напали тежим правцем преко реке Дрине. Када је то увидела, српска команда је наредила Другој армији, под командом Степе Степановића, да хитно пребаци војску ка Дрини и да се прихвати битка. У току ноћи 15/16. августа, борбама код села Текериша, започела је Церска битка. За неколико дана непријатељ је био избачен преко Дрине, a Степа Степановић је за успех у овој бици добио чин војводе. Церска битка је била прва савезничка победа у Првом светском рату.

ДРИНСКА И КОЛУБАРСКА БИТКА

Током септембра и октобра Аустроугарска поново прелази Дрину и освоја планинске висове Западне Србије. Највеће борбе одигране су на Мачковом камену (Јагодња) и Црном врху (Гучево). Ово двомесечно ратовање назива се Дринска битка. У новембру 1914. почиње одбрамбена фаза Колубарске битке. Нови командант Прве армије генерал Живојин Мишић повукао је војску на положаје код Горњег Милановца. Скративши линију фронта повећао је пробојну снагу српске војске. У јутро, 3. децембра 1914. српска армија је кренула у противнапад. Непријатељски фронт се врло брзо распао, а аустроугарска војска се почела повлачити у нереду. Средином децембра ослобођен је Београд, а Аустроугарска је поново напустила Србију. За овај подвиг генерал Мишић добио је чин војводе. До октобра следеће године наступило је затишје.

МАКЕНЗЕНОВА ОФАНЗИВА 1915.

Почетком октобра 1915. почела је нова офанзива на Србију. Немачку, аустроугарску и бугарску војску предводио је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Циљ похода био је обезбедити комуникацију која је преко Србије и Бугарске спајала Беч и Цариград. Силовит напад 800.000 војника српска војска није могла да заустави. Врло брзо пао је Београд, а бугарске трупе ушле су у југоисточну Србију и Македонију. Пошто је повлачење према Солуну било онемогућено, српска војска је скренула према Косову и Метохији.

АЛБАНСКА ГОЛГОТА

По зимском времену, без довољно хране и са великим бројем избеглица, војска је наставила повлачење преко Црне Горе и Албаније. На том путу - албанској голготи, живот је оставило преко 60.000 људи. Док су Срби из албанских лука чекали бродове за Крф, сердар Јанко Вукотић у Мојковачкој бици (јануар 1916) са црногорском војском успео је да заустави аустроугарско напредовање. Црна Гора је ускоро капитулирала, а српске трупе и цивили су савезничким бродовима пребачени на острво Крф. На Крфу и Виду од исцрпљености је умрло још око 10.000 људи. Сви они који нису могли бити сахрањени на каменитом грчком тлу полагани су у море – у плаву гробницу.  Француска је за најболесније  обезбедила лечење у Тунису, а за опорављене ђаке школовање у Француској.

 1) ултиматум - претња ратом.